Ne, ovaj put nećemo pričati i pisati o povišenoj temperaturi, o kašlju, curenju nosa, niti o bolesti kao prisustvu simptoma. Ovaj put bih želeo da napišem nešto o temi o kojoj se vrlo malo, a svakako nedovoljno, govori – emocijama koje dete doživljava i proživljava, a u vezi sa školom i boravkom u školi.
Kako pripremiti dete za školu?
Naime, roditelji su često skloni da detetov boravak u školi uzimaju zdravo za gotovo – dete ide u školu, ispunjava obaveze, igra se sa drugarima, raste… i sve je lepo. Da, nama to može da zvuči i deluje jednostavno. Za decu, a pre svega za đake prvake, boravak u školi neretko nije baš tako jednostavan. U školi se deca susreću sa različitim izazovima od kojih je savladavanje novog gradiva najmanje opasno (da ne kažem bitno). Ono što je mnogo bitnije od savladavanja novog gradiva je razvoj radnih navika i, još bitnije, razvoj detetove socijalne i emocionalne inteligencije, jer upravo je to ono što će u mnogo većoj meri predodrediti detetov dalji život, kako će kroz njega ići i kako će se na tom putu osećati…svakako mnogo više nego jedna (ne)pročitana lektira.
Pripremiti dete za školu znači razgovarati sa njim
Dakle, jedan prijateljski savet, razgovarajte sa svojom decom, ali ne onako usput, dok kuvate ručak, perete posuđe ili gledate utakmicu na televiziji. „Ali, meni moje dete ne želi da priča mnogo o školi, samo kratko odgovori da je bilo dobro“, reći ćete. Da, to je nažalost baš čest slučaj. A šta je razlog tome? Prvo, ako mu postavite ono standardno pitanje „Kako je bilo u školi?“, pitanje na koje će upravo tako moći da odgovori, kratko i bez puno razmišljanja, a drugo, upravo to što dete ne oseća dovoljno jaku povezanost sa vama, ne oseća da može sve da vam kaže ili smatra da nema potrebe da vam priča detalje iz svog dana kad ga vi ionako ne slušate, jer usput radite neki drugi posao i ne postavljate dodatna pitanja. Posvetite se detetu, pokušajte da smislite neka „dublja“ pitanja, pitanja koja će ih naterati da se zamisle i razmisle, recimo „Šta je danas bilo najbolje u školi?“, „Šta je bilo najgore?“, „Da li je bilo nešto što do sada nisi nikada čuo/video?“. Sedite sa njima, gledajte ih u oči, pričajte sa njima kao sa ravnopravnim sagovornikom i posvećeno kao da odlučujete o sudbini sveta…jer, ne možete znati, možda za vaše dete to što želi da vam kaže u tom trenutku deluje baš kao situacija od koje sve na svetu zavisi.
Šta većina odraslih radi (ili bi makar trebalo da radi) kada je preplavljeno emocijama, bilo lepim ili ružnim – gleda sa kime će ih podeliti i tako dodatno uvećati svoju sreću ili se makar malo rasteretiti muke. Vaš mali osnovac osim roditelja ne bi trebalo da ima nijednu drugu osobu sa kojom bi radije podelio svoje emocije. Ne oduzimajte mu to zarad utakmice, neopeglanog veša ili napornog dana na poslu. Malo vašeg vremena njemu može da znači baš mnogo.
Zašto je bitna ova priča. Sećate li se vašeg školovanja? Sećate li se da je u svakom razredu bilo kako „žive“ tako i „mirne“ dece. Sećate li se zadirkivanja, podsmevanja, nekada ne tako bezazlenih smicalica i ostalih „dečijih nestašluka“ koji vrlo lako pređu u ono što se zove vršnjačko nasilje? Nemali je broj dece koji te stvari i danas proživljavaju u svojim kolektivima, neka se suprotstave, neka progovore, požale se…ali ima i onih koji ćute i trpe. Morate pripremiti dete za školu na pravi način: ne dozvolite da se vašem detetu dešavaju stvari koje mu ne prijaju, a da vi ne znate za to i niste u mogućnosti da mu pomognete.
Stoga, jako je bitno naučiti decu da iskažu svoja osećanja, slušati ih, objašnjavati im, savetima pomagati u koračanju ka svetu odraslih. Pomoći da na vreme stvore temelje koji će ih držati uspravno kroz život, pomoći da maksimalno iskoriste i razviju potencijale svoje socijalne i emocionalne inteligencije. Pomozite im, bićete srećnija porodica.
